DEJAN GUTALJ:  SARAJEVO

U snu ponekad svratim u Sarajevo, lepi grad

Da rakiju pijem sa društvom pred zoru

Opet se vetar sreće javlja mirisan i mlad

Kotrlja njene sandale bele po Marijan-dvoru

 

Samo u snu posetim ovu dolinu koja gori

Od uspomena: psi poljubaca reže i grizu

Njene dojke vozi tramvaj i žubori

Niz dve čelične reke, na streljanje u Remizu

 

O, Bože, koliko sam poželeo Sarajevo, trolejbusku žicu

Posutu zvezdama i spetljanu sa mojim venama

Jedne ću nedelje mrtve krenuti na Grbavicu

Da meso davne sreće podelim sa hijenama

 

Samo u snu vidim belu loptu i sunčane zastave

Majčin osmeh sa letnje terase: pubertetski dani

Miriše svet uspomena dok bežimo sa nastave

Na stadion Koševo, kojim se ori: Cigani, Cigani!

 

O, Bože, koliko sam zamrzeo Sarajevo, lepi grad

Nad kojim se prolećno nebo nesigurno klima

Bolesnik koji širi nepodnošljiv sram

Govori poslednju želju: SMRT SRBIMA!

 

Samo u snu nosim cveće na porođajnu kliniku

Gde rođeni su sinovi moji, sarajevske bebe

Mladi očevi koriste prolećnu mimiku

I rukama ljube žene blede kao amebe

 

Dan u snu traje sto godina mladosti u plamenu

Ulica seksualnih dodira od kojih krošnje pevaju

Vilsonovo šetalište, njena mrtva glava na mome ramenu

U nekom izmišljenom Sarajevu spokojno zevaju

 

Nikada neću zaboraviti Sarajevo, zimsku bajku

I njen kraj u krvi martovskih svatova

Rahitične starce koji psuju srpsku majku

I pevaju kanibalističke pesme iz prošlih ratova

 

Voleo sam nad grobom roditeljskim belih breza hlad

Sad vidim pticu sa otkinutim ljudskim crevom

Molim te, Bože, da prođem kroz svaki lepi grad

Samo ne daj ni u snu da prošetam Sarajevom

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*