NAJVEĆI SRPSKI PISCI I NJIHOVE ŽENE: Ljilja Kapor: Godinama sam bila druga!

U domu Kaporovih na Neimaru često je, svih ovih godina koliko Moma nije tu, zvonio telefon s jednim jedinim pitanjem raznih izdavača: „Je l’ ostao možda neki neobjavljeni rukopis?“ To njegovu suprugu Ljiljanu, kao i sve one koji su ga makar malo poznavali, nasmeje do suza jer čuvena je Momina rečenica bila: „Posle mene neće ostati ništa neobjavljeno, dosad sam sve više puta prodao.“

Ali zato je ostalo dosta toga objavljenog – svuda po kući, od poda do plafona, Kaporove knjige. Ne zna im se broj. Na tavanu Momine slike – Ljiljanu sam našao usred priprema za izložbu u Domu vojske.

Posle tridesetak godina ljubavi i 22 godine braka, između dva dima cigarete, vraća se na početak:

KAKO JE MOMA SREO LEPU STJUARDESU

„Prvi put smo se videli u Knez Mihailovoj, to je bila Momina štrafta, a ja sam išla na fakultet, studirala sam istoriju umetnosti. Ipak, naša ljubav se desila u Njujorku. Kao u Trifoovom filmu ’Nežna koža’, samo je kod nas bio srećan kraj jer smo ostali zajedno. Posle tog prvog susreta, malo udvaranja, i perioda kad se nismo viđali, našli smo se na večeri u Beogradu, kod njegovog prijatelja Marija Fanelija, povodom završetka neke televizijske serije. Tada sam bila u vezi sa zgodnim Fanelijevim pomoćnikom režije iz Novog Sada Duletom Mušickim. Onda me je Moma, pogledom u stilu ’otkud vi ovde’, rekavši da sutra putuje u Njujork, zamolio da mu kada budem dolazila za tri dana, donesem sve beogradske novine. Tada je po nekoliko meseci slikao kod Laleta Đurića u njegovom njujorškom ateljeu, a ja sam, kao stjuardesa na interkontinentalnim letovima, letela svuda i trudila se da što češće budem u Njujorku. Posle tri dana donela sam mu novine, ali mislim da je to bila samo njegova fora da se opet vidimo. Kada su ga kasnije pitali kako smo se upoznali, on je to objasnio na svoj način: ’Tako sam te 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu, a pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku.’

„I stvarno sam ga držala za ruku, do poslednjeg dana. Kad god smo gledali ’Nežnu kožu’, govorila sam: ’Ipak sam bolje prošla od Nikol, stjuardese koja na letu za Lisabon sreće književnika i svoju veliku ljubav Pjera – nisam na kraju morala da te ubijem.’“

LJUBAVNICA OŽENJENOG PISCA

„Tako je počela naša tajna ljubav, koja je trajala nekoliko godina, jer je on bio u braku. To je, s jedne strane, bilo privlačno jer smo bili zaljubljeni i nismo mislili ni o čemu, a opet nam je bilo teško jer nismo znali kako će se sve završiti. Nisam znala da li imam snage da budem ljubavnica čoveka koji ima ženu i dvoje dece. Vikendi, praznici, nove godine nisu postojali, umesto da to vreme provodim s nekim koga volim, čekala sam i gledala u telefon. Pomagalo mi je što nisam stalno bila tu, letela sam, a onda smo povremeno bežali negde. Prihvatao je sve pozive izdavača iz Ljubljane, Zagreba, sa festivala, iz Portoroža, na sve je pristajao da bismo bili zajedno.”

“Ipak je došlo vreme kad smo se zapitali ima li to sve smisla. Nije mu bilo lako, ali presekao je. Govorio je: ’Ja sam jedini Kapor koji se razveo, ovi drugi se nisu razvodili, oni su ubijali žene na spavanju.’ S druge strane, ne mislim da sam narušila nečiji brak jer je to nemoguće. Nisam imala nikakvo osećanje krivice, ni tada ni sada. On je i dalje brinuo o svojim kćerkama, školovao ih. Možda je on više osećao neku krivicu, i kao umetnik i kao dete koje je majka spasla tako što ga je prekrila svojim telom u bombardovanju 1941, kad je poginula.

„Međutim, tri godine nije mogao da dobije razvod, pa smo živeli nevenčano. Bio je patrijarhalan i sve ga je to mnogo mučilo. Bilo nam je jasno da moramo da budemo zajedno, iz braka je izašao s jednim polupraznim koferom, koji je posle i vratio. Tada je bilo nemoguće naći stan za iznajmljivanje, pa je otišao u hotel ’Moskva’ i na recepciji rekao da mu se kreči stan i da će tu biti neko vreme, ali pošto je ostao dva meseca, malo su ga čudno gledali – ’koliko traje to krečenje’.“

ŽIVOT U VLAŽNOJ GARSONJERI

Ljiljana mapira njihova mesta i skrovišta, izlaže zanimljivu ljubavnu geografiju.

„Našli smo sobu u kući koju nam je ustupio prijatelj, a u drugoj prostoriji je bio još neki par. Imali smo zajedničko kupatilo i kuhinju, a onda smo prešli u Dalmatinsku ulicu, u malu kuću s dvorištem, a preko puta je bila mlada žena s majkom i bebom. Živeli smo u toj vlažnoj garsonjeri nekoliko godina, u dvorištu je uvek bio raširen veš, a kad su nam dolazili gosti, ambasadori, kulturni atašei, morali su da razgrnu te prostirke i provuku se da dođu do nas. Bili su začuđeni, a neki su verovali da je to Momin umetnički koncept. Da bih nadomestila taj užas i oplemenila prostor, donosila sam lampione iz Singapura, zavese, francuske sireve, šampanjac, Njujorker.

„Posle je Moma dobio od grada garsonjeru od 28 kvadrata na Bulevaru revolucije 255, prvi sprat. Imala sam utisak da nam tramvaji non-stop prolaze kroz bračni krevet: ’Moki, pomeri se malo, ide sedmica.’ Preselili smo se u Kičevsku, pa u Skadarliju, u velik, lep stan, ali naporan za život. Ko god bi prošao tuda bio je kod nas, od ujutru do uveče, ceo repertoar kafanskih pesama znali smo napamet. Oko pola jedan je bilo obavezno ’Tiho, noći, moje zlato spava’. Konačno smo došli na Neimar i tu zatvorili krug, jer on je kao devetogodišnjak, kada ga je otac iz Sarajeva doveo u Beograd, živeo pedesetak metara odavde.“

Danas se tu nalazi skver i ulica Mome Kapora.

LAK PISAC I UVEK DRUGA ŽENA

Znao je Moma da izgovori: „U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, sa plavim očima, potomak Džek Londonovog Belog očnjaka, koga, osim kad sam na putu, šetam svakog jutra.“ Njegova Liki tvrdi drugačije.

„Umetnici su poseban soj, i kao žena umetnika morala sam što pre da se pomirim s tim, ali nije mi bio problem da budem u drugom planu. Prvo sam bila ljubavnica, onda druga žena, a onda i druga u braku jer mu je umetnost uvek bila na prvom mestu, što je meni bilo sasvim normalno. Em pisac, em slikar. Kad bi pisao, to je bio teški asketizam, mučan posao. Ono ’lak pisac’ on je izmislio, nije uopšte lako pisao.“

 

Pisanje mu je bilo sprava za mučenje. Stalno je govorio – da je morao da bira, samo bi slikao. Tu se osećao kao svoj na svome, sam pred belim platnom

Govorio je da je toliko lak pisac da kada ulazi u lift ne pali se lampica i ne može da krene jer nema dovoljnu težinu, ali zato kad uđe Oskar Davičo sa svojim romanima lift propada. Zato je njegove knjige nosio sa sobom kada duva košava da ne bi odleteo.

„Poštovao je prvo pravilo pisanja, staro koliko i svet i književnost: biti zanimljiv i pisati ono što se tiče čitalaca. Tvrdio je da je najvažnija stvar u životu pisca priča, a da bi ona bila uverljiva, morala je da mu se desi, pa dok je preradi i napiše, to su bile porođajne muke. Nije bilo lakoće koja se osećala dok ga čitate. Kucao je na mašini, sa dva prsta, neverovatno brzo, a posle, kad su stigli kompjuteri, moje zaduženje je bilo da mu prekucavam. Nekad bih noću, kroz san, čula neverovatno brze otkucaje mašine i zvuk gužvanja hartije koju baca u korpu. Dešavalo se da usred noći ustane jer mu je nešto palo na pamet. A ujutru uz kafu i cigaretu krenemo da redigujemo, kad mu pročitam, on kaže: ’Ovo je strašno, vidiš kako me je prevarila noć.’ Onda je počeo da radi preko dana, a tako je i slikao zbog dnevnog svetla. Kad je pisao, imao je ritual – prvo obavezno glancanje cipela“.

DEFINICIJA DŽENTLMENA

Definiciju džentlmena u jednom neobaveznom razgovoru sažeo je ovako: „Džentlmen mora uvek da ima opranu kosu, da je sveže obrijan, da dami pridrži kaput, da izvuče stolicu, sipa piće u čašu, otvori vrata na taksiju, da u restoranu za večerom stavi salvetu u krilo. Najbolji test: kad za jednim stolom vidite desetoro ljudi, prebrojte ko je od njih stavio salvetu u krilo, a ko je ostavio kô piramidu – mali spomenik prostakluku – i znaćete istog časa ko je džentlmen. Treba, naravno, da gledate i cipele. One ne moraju da budu nove, kao što najveći broj prostaka smatra, ali moraju imati savršen sjaj.“

Taj svojevrstan trening za pisanje bio je Ljiljanina jutarnja svakodnevica.

Bilo je perioda kad smo bili potpuno bez novca, a kad bi se pojavio neko i kupio sliku, odahnuli bismo i odmah otputovali. Uglavnom smo živeli od prodaje slika. Važno mu je bilo da obilazimo svet i da može da izdržava kćerke.

„Sedao je za mašinu skockan od glave do pete, s brilijantno blistavim cipelama. To mu je bio fetiš. Prvo je sledila zajednička kafa i cigareta, onda bi obišao krug sa Arčijem i, kad bi se vratio, malo bi prilegao, koncentrisao se, i oko podneva bi počinjao da radi, po četiri-pet sati, do ručka, a onda je kao pravi Hercegovac morao da odspava. Tu nije bilo boga, mogla je da se ruši kuća, padaju bombe, on je morao da odspava od 15 minuta do sat. Nikad nije pisao kad je slikao i obrnuto. Kad bi završio roman ili priče, bio je potpuno ispražnjen, na ivici depresije, ali to ne bi usledilo jer se odmah prebacivao na slikanje, u čemu je suštinski uživao. Pisanje mu je bilo sprava za mučenje. Stalno je govorio – da je morao da bira, samo bi slikao. Tu se osećao kao svoj na svome, sam pred belim platnom – nategne ga, postavi podlogu, napravi koncept slike i povuče prvu liniju, koju je zvao ’seizmograf duše’.“

Kada su ga pitali koliko u njegovim knjigama ima autobiografskih elemenata citirao je Flobera: „Madam Bovari, to sam ja“. Nije bio od onih pisaca koji stalno pišu istu vrstu literature, niti slikar koji ceo život slika istu sliku. Ako je napravio dve tamne slike, treća je sigurno bila svetla.

„Imali smo teških momenata, kad smo strepeli da li će prodati sliku, da li će stići honorar za neku knjigu. Jednom je trebalo da prevodiocu odnese Halo Beograd, ali – kao po običaju – u kući nismo imali nijedan primerak, jer smo uvek poklanjali do poslednje knjige. To je bilo onih suludih devedesetih, i njemu stigne neki honorar od 15 miliona dinara, odjurimo u knjižaru u Knez Mihailovu, ali knjiga je koštala 18 miliona. Jedva smo iskamčili još tri miliona da kupimo njegovu knjigu. Bilo je perioda kad smo bili potpuno bez novca, a kad bi se pojavio neko i kupio sliku, odahnuli bismo i odmah otputovali. Uglavnom smo živeli od prodaje slika. Važno mu je bilo da obilazimo svet i da može da izdržava kćerke.“

(Iz knjige Aleksandra Đuričića “Čuvarkuće – udovice pisaca”, Srebian Times)

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*