PISMO STANISLAVA VINAVERA MIRI STUPICI: Ostanite gde ste. Na radost svih nas!

Poslednjih dana mnogo se govori o Vašem odlasku iz Beograda. Dali ste i intervju: zašto napuštate pozornicu Jugoslovenskog dramskog teatra, čija ste prvakinja. Poznata je stvar da su glumci ćudljivi, a glumice i primadone kapriciozne i na kraj srca. Vi niste izuzetak, nego potvrda prastarog pravila. Ćudi i kaprici glumica i primadona ispunjavaja anale teatralnog Pariza oduvek, Burg-teatra otkako postoji, a i svih velikih pozorišta sveta. I tu ste Vi bili i ostali verni svome pozivu. Kritika Vas je dovela do besa i očajanja. Zbog nekoliko hladnijih, pa čak i mrznih reči studene beogradske kritike, u Vama se rodila želja da napustite Beograđane koje zanosite. Hoćete li se dobro osećati izvan Beograda, čiji Vam je prisni jezički žubor neophodan? Taj žubor našeg modernog govora pričinjava se nekim arhaičnim zastarcima od provincijalaca, da je „šatrovačko-frajerski žargon“. Čudom svoje muzikalne dikcije Vi preobražavate čudo jednog dirljivo starinskog govora. Preobražavate taj govor, na naše oči, ostajući ipak tajanstveno ustalasani njegovim prelivima, kao u prve dane naših folklornih basmi i mađija. Da, mi ovde, u Beogradu, doživljavamo naš jezik sa novom strašću i zanosom, jer ga modernizujemo za nove zadatke brza shvatanja. Vi ćete mnogo izgubiti ako napustite Beograd, možda i više nego mnogo, možda sve, jer Vi noste sobom i u sebi, sve zamršaje i razvedrenja našeg podmlađenog jezika.

Pre kratkog vremena izašla je posmrtna knjiga Žuveovih članaka „Svedočanstvo teatra“. Hteo bih da je pročitate pre no što Vaša odluka o napištanju Beograda postane definitivna. Žuve konstatuje: da samo kritika omogućava žive tekstove. Ono o čemu se nije diskutovalo ostaje izvan stvaralačkog otpora i napora. Tako je, veli Žuve, umro i veličanstveni španski teatar. Nije bio blagovremeno osporavan, dovođen u pitanje i ponova utvrđivan. A tako su ostali živi Šekspir i Molijer. Njihova je svaka scena bila predmet žučnih i strasnih rasprava.

Ja znam, draga gospođo Miro, zašto je Vas kritika toliko kosnula u poslednje vreme. Zato što je ta kritika uistini označavala za Vas golem niz nedoumica, sa kojima ni Vi ni Vaša okolina, niko nije načisto. Vi se, od izvesnog vremena, stihijski okrećete tragediji. Vama nisu dovoljne lakokrile arabeske ironije i ćeretavi njen cvrkut. Vi stremite ka drevnom trepetu uzavrelih i nepresahlih izvora. Žedni ste ih. Ali Vi niste još u stanju da odolite dokraja njihovom tajanstvenom naletu. Još je Platon mislio i pripovedao, i to prvi i jedini među Grcima: da je razgraničenje „rodova“ u drami veštačko i da tragedija i komedija niču iz istog životnog korena. Ali grčka se pozorišna praksa nikada nije držala Platona, već možda i kobnoga Aristotela, čija je senka i danas nadnesena nad velikim delom svetskih pozornica. Još i danas mnogi i teoretičari i praktičari veruju: da svaki glumac ima svoj „fah“. U to je slepo verovao i srednji vek, čiji je glavni zakonodavac misli bio Sveti Toma Akvinski, dosledni učenik Aristotela. U to je verovala i renesansna „komedija del arte“, čiju ste dušu Vi nama otkrili u „Dundu Maroju“.

Kritika u nas ne pokazuje dovoljno razumevanje za Vašu platonovsku odluku. Ona bi htela da Vas ukalupi. Ja sam uveren da ćete Vi, najzad, uspeti: i u tom Vašem pokušaju ja vidim neutoljenu Vašu glad i žeđ za najdubljim pozorišnim dejstvom. Kivni ste na kritiku, ali ste otrovni i na sebe, jer ste svesni koliko je teško lomiti osveštane kalupe. Znamo Vas napamet kao Petrunjelu  i Mirandolinu. Vi biste sad hteli da, radi sebe i radi nas, obuhvatite i druga nadahnuća. Možda biste Vi hteli, verujući u svoj besprimerni jezički nagon – da budete neka vrsta glumca-sveglumca. Razumljiv je Vaš napor. On je uzbudljiv.

Međutim, pod našim okolnostima, to je teže no igde. Jer, čitava naša zvanična dikcija stavljena je na skroz pogrešne osnove i u skroz pogrešne note. Naši su stručnjaci ustanovili: da se držimo starinskih dužina (ne znajući kako da ih vezujemo sa narednom rečju); da prenaglašavamo svaki, pa i najmanji akcenat pojedinih reči (kako se nikad činilo nije!) i da govorimo na bini nizom izbačenih reči, a ne izvajanom govornom melodijom, punom zvučnih preliva. Vi ste pak svojim sjajnim talentom došli do izvajane rečenice. Kod Vas je ironija dobila svoj puni drhtavi smisao. Vi se snalazite u izražajnim vezicama i raskidima, u prekidima, zastojima i rasponima kao nijedna naša glumica pre Vas. Vaša ironija je izuzetno istanjena. Vi se igrate svih uočenih odseva u tekstu. Mislio sam često, slušajući Vas, na slavne „semantičare“ našeg razdoblja, na Fregea, Rasla, Hvatheda, Rudolfa Karnapa i čitavu „Bečku školu“. Oni konstatuju da su prirodni jezici puni nelogičnih sklizaja i da nas zavode. Zato oni traže: da bar nauka priđe novom izražajnom aparatu i veštačkom jeziku znakova. Međutim, Vi, suptilnošću Vaših zastanaka, spojeva, porasta i kolebanja, bojadisanjem svojih samoglasnika, pokazujete besprekoslovno: šta Vam se čini, šta za Vas jeste i u kome stepenu – istina i logika, a šta ne. Tako je Vaš tekst svima nama razjašnjen, dokraja. Tako ste u našem brutalnom pozorišnom jeziku, omogućili držesnu i lakokrilu ironiju, za kojom vapimo već pola veka. Nju su  naši pozorišni teoretičari potpuno odbacili, jer ih je prevazišla.

Ta Vaša ljupka ironija, ta Vaša držesna svest kojom ste prožeti, neka Vam one posluže i danas, pri kobnom zaokretu koji Vam možda predstoji.

Ostanite gde ste: na radost sviju  nas. To vam je moj savet. Još jedan savet: ne bojte se kritičara! Neka Vam oni budu samo podstrek na Vašem pobedničkom pohodu u Platonove slutnje.

4.1.1955.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*