VIŠE PUTA SE ZALJUBIO I SVAKI PUT OŽENIO: Preživio je Aušvic, napisao “Valtera” i “Partizansku eskadrilu”, ali glave mu je došla treća žena

„Imam sedamdeset godina, posle logora se nisam ubio i nisam poludeo, niti sam se propio. Više puta sam se zaljubio i skoro svaki put se oženio. Klonio sam se ljudi kad su me spopadali košmari i pokušavao sam da pišem. Od pisanja sam živeo, pa sam pisao svašta. Ja sam svoje odradio“, rezimirao je Đorđe Lebović, negde pred kraj, svestan da treba da se oprosti.

A za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova: „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Most“…, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka… Uspeo je da živi taj život, začet u Somboru.

A kako se Zlata Jakovljević Lebović, glumica i treća Đorđeva supruga, uplela u ovu priču, koju živi i posle Đorđeve smrti.

„Prvi put sam ga videla u Izložbenom paviljonu, u Masarikovoj ulici gde je bio direktor. Bila sam studentkinja četvrte godine i preporučili su me za neki film u kome je Đorđe pomagao oko scenarija. Bio mi je nezanimljiv, sedeo je kao posađen, videlo se da prati šta se dešava, ali nije se mnogo izjašnjavao niti je bilo nekog osmeha. Nisam dobila tu ulogu, igrala je Olivera Vučo. Posle smo se sreli na probama ’Haleluje’ u Novom Sadu, dolazio je kao pisac. Video je moju muku sa tom ulogom, imala sam osećaj da hoće da mi pomogne iako se nije mnogo mešao. Premijera je bila u Kijevu i sećam se da su neki studenti slavistike sa galerije vikali: ’Bravo plava’. Na pauzi sam vukla za rukav upravnika Hadžića koji je stalno vikao kako ništa nisam naučila na Akademiji, a pisac mi je rekao: ’Ja nisam sumnjao u tebe’. To je bio naš prvi ozbiljniji kontakt. Družili smo se dvadeset dana na turneji po Sovjetskom Savezu. Posle toga je napisao dramu “Viktorija” i ulogu za mene – Iris. I ne samo da mi je napisao ulogu nego mi je ponudio i brak. Malo sam ga se bojala. Došao je u pozorište, nije me našao i ostavio je ceduljicu na portirnici: ’Odseo sam u ’Putniku’, imam vremena, dođi kad stigneš’. Prva dva dana nisam otišla, ali trećeg jesam i tada je pala ponuda za brak. Za tu ulogu sam dobila i Sterijinu nagradu i Lebovića. Nismo se odmah venčali, htela sam da se malo i upoznamo.“

Počelo je dosta valovito.

„Tada sam igrala u Novom Sadu, imala sam stalni angažman, on je bio u Beogradu, putovali smo tamo i ovamo. Hteo je da se razvede od druge žene, ali ona nije htela da izađe iz stana. Tada je Sterijina nagrada bila i materijalno značajna, pa sam mu dala te pare, digao je kredit i kupio joj jednosoban stan.  Razlika među nama je bila 14 godina, on je imao 36. Venčali smo se i tada je rekao: ’Ti imaš pravo i da budeš majka. Ja imam kćerku iz prvog braka’. Sve se desilo na Lastovu, kumovi su nam bili Seka Sablić i Dragan Ivkov, scenograf. Život sa Đorđem je bio i težak i zabavan“.

O njegovom pređašnjem životu priča kao da je i njen.

„Đorđeva prva žena bila mu je koleginica s fakulteta, slala mu je pakete u vojsku i ne bi se razveo i ostavio malo dete, da nije bilo velikih problema. Zaljubio se u jednu mladu studentkinju francuskog koja je radila kod njega u paviljonu. Nastala je mrtva tačka u njihovom odnosu. On je samo odlazio na posao i dolazio kući, a ona je počela da pravi scene. Tako se razveo prvi put”.

„Inače, za Đorđa je bračna zajednica predstavljala ’malu državu’, a nas dvoje smo je zasnovali mnogo vremena nakon dve njegove bračne havarije. Ja sam tu unela ljubav i poverenje, a Đorđe strast i veliko životno iskustvo. Posle povratka iz logora Đorđe je vodio borbu za sticanje znanja i za egzistenciju, a kad je počeo da piše i zarađuje novac, požurio je da se oženi. Osnovao je porodicu, i naravno da je to učinio iz ljubavi. Nije bio više sam – morao je da brine i o živima, a ne samo o mrtvima. Nažalost, iz te njegove male države, porodice, izašao je nakon pet godina, sa dva kofera, u jednom su bile knjige, iznajmio je garsonjeru i ponovo je bio sam.

„Govorio je: ’Kad se ćup razbije iz njega se ne može piti, te tako ni gasiti žeđ’. Znala sam da je on rastao u krnjoj porodici, roditelji su se razveli kad je imao godinu dana. U njegovoj knjizi o detinjstvu Semper idem (Uvek isto) on o svom ocu piše kritički i u isto vreme sa mnogo ljubavi: ’U životu ja sam se trudio da svojoj kćerci iz prvog braka budem isto toliko dobar otac kao što je bio meni moj odsutni otac.’ Nije postojao ni jedan razlog da mu ne verujem. Drugi brak je kratko trajao, nije bilo dece i razlaz je okončan obostranim sporazumom. Za treći, naš brak, u šali i na svoj račun, govorio je bliskim prijateljima: ’Nisam savršen. Dobra mi je ova treća žena, samo da i četvrta bude takva.’ Naša mala država odolevala je raznoraznim potresima 40 godina, i preživela je. Đorđe je voleo da se šali a ja se nisam ljutila. Naprotiv, uživala sam.“

Njihova kćerka Selena je jednom prepisala njegova razmišljanja o detinjstvu i u školi je dobila tri minus, a njena drugarica Milica, koja je prepisala Borislava Pekića, dobila je dva plus.

Pisao je do kasno u noć, a pre podne je pravio beleške. Zlata je brzo odustala od pozorišta. Predviđali su joj uspeh Marije Crnobori, ali se mučila sa takvim ulogama. Kaže da su ratovi potrošili njenu potrebu za pozorišnom čarolijom, tada je izgubila želju da se igra života na daskama: „Nisam imala bogzna kakve ambicije, za razliku od njega koji se uvek trudio da istera svoje.“

Kaže kako je Đorđe voleo da daje nadimke, da priča mađarski, vodio je računa o etikeciji. Kada im dolazi neko u kuću, pa čak i kćerka, uvek je obuvao cipele, nije hteo nikog da sačeka u papučama. A nije bio mnogo društven.

„Išao je sa mnom negde samo kada ga priklještim, nije hteo da sreće poznate ljude. Nije bio ljubitelj lake komunikacije. Na prijemu, posle gostovanja ruskog teatra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu stajali smo sa Miroslavom Belovićem i prilazi nam Blaženka Katelinić, glumica i zavodnica. Belović predstavlja Đorđa kao velikog pisca, a nju kao prvakinju i oni se srdačno pozdrave. Promenimo društvo i stanemo sa Ćirilovim, Blaženka prilazi nešto da ga pita. Jovan predstavlja Leboviću Blaženku i Đorđe opet pruža ruku. I treći put kada je trebalo da se upoznaju iste večeri, Blaženka više ne pruža ruku: ’Koliko god da ste veliki pisac, red je da upamtite – ja sam Blaženka Katelinić.’ Bio je crven u licu od stida. Posle sam ja bila kriva što ga nisam opomenula. Nije to bilo iz taštine, sujete, jednostavno nije registrovao lica“.

Nepoznati ljudi su ga zbunjivali, komšije u liftu je gledao kao slučajne prolaznike. Nije prepoznavao fizionomije. Nije se javljao ni komšinici u stanu preko puta u Maršala Tolbuhina, Jeli Perović, prvoj ženi Branka Ćopića, urednici u jednoj izdavačkoj kući.

„Žalila mi se da je ne pozdravlja kada se sretnu. Ona je imala nekog mladića, ljubavnika, i to je bila burna veza. Htela je da ga se reši i svaki put kada se posvađaju ona promeni bravu, tako da su na njenim vratima bile četiri brave. Jedne letnje večeri, Đorđe i ja smo čitali do kasno, bili su otvoreni prozori. Odjednom je Đorđe ustao unezveren i rekao: ’Ovde se nešto desilo, čuo sam krik, tipičan kada ubica zadaje udarac žrtvi.’ Gledala sam ga čudno, ne verujući šta priča. Bio je uporan: ’Ja to znam, to sam toliko puta čuo u logoru.’ Ustanem i pogledam kroz prozor, vidim perače ulice: ’Sigurno je neko poliven šmrkom pa je dreknuo.’ Prestao je da me ubeđuje, nastavili smo sa čitanjem i legli. Posle pola sata, sat, začulo se zvono na vratima. Bio je to inspektor policije: ’Žena preko puta vas je ubijena. Ubica ju je izbo nožem i pozvao telefonom hitnu pomoć.’ Inspektor je tražio da Đorđe uđe u stan da naprave zapisnik, ali on je odbio: ’Ne mogu da gledam krv.’ Ja sam otišla.“

A dok poslužuje kafu sa bejlisom, po receptu njenog kolege sa klase Dragana Gage Nikolića, seća se i kada je htela da ode iz braka:

„Đorđe je imao dosta trauma, ali je nekako izlazio na kraj sa njima, najviše šaleći se na svoj račun. To nam je olakšavalo život. Za tih 40 godina bilo je i konflikata. U jednom trenutku sam poželela da imam neki drugi život. Činilo mi se da sam ispustila sebe. Tu situaciju je opisao u neurotičnoj komediji „Kljukanje gusaka“ o mužu psihologu i ženi koja radi enciklopediju u 12 tomova i stalno ga bombarduje nekim pitanjima, a on hoće da je se reši i planira kako da je ucmeka. To mi je i priznao govoreći da je institucija-brak skoro uvek u nekakvoj tragikomičnoj krizi. Rekao je: ’Retki su muškarci koji u braku nisu bar jednom pomislili da bi bilo lepo osloboditi se svoje žene.’ I počeo je silno da se smeje. Tražila sam da mi otkrije ko je to smislio.“

„Šopenhauer“.

„Znala sam, da je to neki ženomrzac. Tada mu nisam ponudila puding od čokolade“.

Dugo su razgovarali o ovoj napetoj situaciji. Rekla mu je da joj se dopala njegova komedija i da nije pobegla i ako je pomišljala na bekstvo.

„Bio si nemoguć“, priznala mu je.

„Ne budi nepravedna, bio sam ugrožen. Ti si neprestano brinula o meni, uzela si mi primat i slobodu, moja muška sujeta nije mogla to da dozvoli. Ja sam tada tebi poklonio dete da se brineš o njemu i vratio sebi slobodu, ali ne i primat nad tobom i detetom. Više ništa nisam mogao da učinim i napisao sam neurotičnu komediju. Eto, sad sam ti priznao i mnogo mi je lakše.“

Lebovići su krajem 1992. godine kad se raspala Jugoslavija i krenuo rat u Sarajevu spakovali kofere i otišli u Izrael. Đorđe je citirao Krležu: „U balkanskoj krčmi kad krene tuča, prvo se sijalice porazbijaju“.

(Iz knjige Aleksandra Đuričića “Čuvarkuće – udovice pisaca”, Srebian Times)

 

 

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*